Web, odnosno World Wide Web, je zapravo ono kako većina nas koristi internet, izuzev
mail-a, mail je postojao i pre web-a. Web u stvari predstavlja sve one sajtove na koje mi odlazimo i nešto na njima radimo.
Obično kada govorimo o toj podeli, Web1, Web2, Web3, mislimo na to da je Web1 onaj stari internet na koji smo mi odlazili da nešto pročitamo.
Kada govorimo o Web2, on je uključio korisnika u tu interakciju i tu većinom govorimo o društvenim mrežama i sličnim sajtovima, gde je korisnik postao deo tog okruženja i postao taj koji primarno kreira sadržaj. Znači u Web1, vi ste dolazili na web sajt ili koristili ste web da konzumirate sadržaj. U Web2, vi ga konzumirate ali aktivno ga i kreirate.
Ideja iza Web3 je da pored toga što konzumirate i kreirate i dalje sadržaj, vi taj sadržaj možete i da posedujete. Web2 obično se smatra izvorom određenih problema, sa druge strane, koje je internet napravio, a to je da je ta situacija u kojoj korisnici kreiraju sadržaj a nisu njegovi vlasnici dovela i do toga da, pošto više ne plaćamo da kreiramo sadržaj nego to prebacujemo na korisnika, nama treba da korisnici non-stop dolaze i da konzumiraju i kreiraju što više sadržaja. To je dovelo do određenih, rekao bih, i društvenih problema gde se Web2 kompanije bore za vašu pažnju na bilo koji mogući način.

Ima jedna jako simptomatična izjava direktora trenutnog Netflix-a od pre par godina, kada je pričao o daljim planovima za razvoj Netflix-a i rekao da je zapravo najveći problem, odnosno najveći konkurent, koji Netflix trenutno ima, spavanje. Odnosno, da bi idealan scenario za Netflix bio da gledamo sat vremena Netflix trenutno više dnevno, tako što samo spavamo sat vremena manje. Ta borba za ljudsku paznju, kao što rekoh, koji je Web2 stvorio, je odvela u pravac toga
da kada govorimo o Web3 na nivou pojedinca zapravo dosta razmišljamo o tome zašto nam je u stvari bitno da mi budemo vlasnici naših podataka i da mi zaradimo od tog svog vremena koje tamo provedemo ili da zapravo advertising postane primaran način monetizacije samog interneta.
Jedna od najvećih primena o kojima obično pričamo kada je u pitanju Web3, odnosno primena Web3-a van samog kreiranja sadržaja, van digitalne ekonomije, van svega toga što prvo pomislimo kada govorimo o digitalnom sadržaju, jeste zapravo njegova primena u automatizaciji, i tu se obično po celom svetu priča o, između ostalog, njegovim velikim
primenama u budućnosti u supply chain-u, odnosno što bi mi rekli, u lancu snabdevanja. Primene blokčejna u lancu snabdevanja su teoretski fenomenalne, u praksi još uvek se većinom nisu dešavale. Zašto se nisu dešavale, pa iz jednostavnog razloga, zato što firme koje se bave lancima snabdevanja nisu na stepenu digitalizacije ili digitalne
transformacije, kako volimo da kažemo, da je to zapravo izvodljivo.
Imali smo u nekoliko navrata, recimo, klijente koji su dolazili sa idejom, da li bi smo mi mogli da im na blokčejn stavimo celo njihovo poslovanje, u smislu transporta sredstava koje oni prenose preko okeana. Sad moja logika je tu bila, možemo tako što ćemo ih preneti internetom ali fizički ce blokčejnom malo teže da stignu. Mi i dalje moramo da imamo celu tu kompleksnu logistiku, sa sve radnim mestima koja to treba da sprovedu.
Gde blokčejn tu postaje zanimljiv, pa postaje zanimljivo onog trenutka kada ne zavisimo više toliko od ljudi nego zavisimo od automatizacije, odnosno ako bismo robotizovali ceo proces o kome ovde govorimo i ako bi smo iz njega izbacili pojedinačne ljude u većem delu tih koraka i ako bi neka roba mogla da iz Kine stigne u Srbiju ili iz Amerike u Srbiju
ili gde god, posredstvom računara i robota, onda bi odjednom blokčejn i Web3 tehnologije, kao bezbedne tehnologije za prenos informacija i za plaćanje, odjednom postale nezamenljive u takvom sistem. U današnjem sistemu gde mi zavisimo od toga šta će pojedinac ili grupa ljudi upisati u neku tabelu, bilo rukom ili računarom, vrednost blokčejna u takvim projektima još uvek nije na dovoljnom nivou da bi se njegova upotreba zapravo opravdala.

Rekao sam već da blokčejn pored toga ima i druge izazove, u brzini, predvidljivosti transakcije, kao i u koštanju same te transakcije, odnosno da su distribuirane transakcione baze podataka skuplje od običnih baza podataka, i samim tim rekao bih da trenutno još uvek nemamo dovoljno ekonomsku opravdanost da se blokčejn u današnjem obliku na
supply chain samim tim primeni. Ali sa razvojem mašinskog učenja veštačke inteligencije, robotike, sve veće povezivanje hardvera i softvera u ovim procesima, i to usko grlo koje podrazumeva kontrolu bezbednosti i kvaliteta i sad samo plaćanje preko interneta koje blokčejn može da omogući, jeste nešto što bi čak i u trenutnom nivou
razvoja tehnologije bilo verovatno nezamenljivo.
Međutim, obzirom i da verovatno razmišljamo o tome da je primena blokčejna i na ovaj način u lancima snabdevanja verovatno pet godina ili više daleko, ja bih rekao da očekujem da će se i blokčejn toliko promeniti, možda ga nećemo više ni zvati blokčejnom, da će se takvi sistemi kao što je blokčejn toliko promeniti da pored toga što će postati neophodni, imaćemo situaciju gde više verovatno neće ni imati ove loše strane o kojima govorimo na taj način.
Ja bih rekao, kao što sam na početku spomenuo, da je mene blokčejn najviše zainteresovao iz ugla tehnologije, koja ti omogućava da praviš novi bezbedan internet i softver, različite aplikacije i i sve ostalo na njemu a da istovremeno u sebi ima taj mehanizam za plaćanje. To je iz ugla tehnologije nešto što je stvarno revolucionarno. Problem sa ovakvim novim područjima je što zapravo ona dolaze u postojeći sistem vrednosti koji mi je danas imamo. To nije loš sistem sam po sebi ali je pitanje koliko je adekvatan. 

Tehnologija sama po sebi možda nudi decentralizaciju i bezbednost ali sa tehnološke strane. Jedan od najvećih problema, rekao bih, koji danas vidimo u tome kako korporacije s jedne strane gledaju blokčejn i kako gledaju pojedinci koji razvijaju
projekte na blokčejnu, pogotovo oni najveći, je ta dijametralna suprotnost toga da novi talas firmi koje nastaju na blokčejnu gleda u budućnosti kako da napravi novu možda i vrstu društvenog poretka na ovaj način. Međutim, taj društveni poredak se zapravo i ne razlikuje toliko od današnjeg društvenog poretka ako krenemo da ga gledamo malo približnije. Prva stvar, blokčejn ima i neke stvari koje su dosta lošije od današnjeg interneta. 

Mnogi ljudi su mi dolazili i govoril, da li je blokčejn u suprotnosti sa GDPR- om… Da budemo iskreni, tu je blokčejn bolji, zato što ako bi smo imali internet na blokčejn sistemima mi ne bi ni morali da imamo GDPR jer bi bili vlasnici svojih podataka. Međutim, postoje i drugi koncepti koji su jako važni na internetu, kao što je recimo neutralnost. Internet neutrality ili net neutrality je jedan od bitnijih koncepata samih početaka Web-a, gde je jedna od stvari koje su jako jasno rečene, da infrastruktura interneta i aplikacije moraju ostati odvojene na nivou toga da vi ne možete infrastrukturom forsirati određenu primenu ili određenu aplikaciju. U praksi to znači da ako Pera i Mika naprave poslastičarnicu na internetu, Google ne može da plati da website Google-a radi brže od Perinog i Mikinog web sajta na nivou infrastrukture. Možda će ga Google napraviti boljeg, ali sa druge strane internet je neutralan prema tome čiji ćeš website sam po sebi prvi videti i koliko će on dobro raditi. Isto to važi i za Google i Netflix, to nije samo da zaštiti malog igrača od velikih firmi nego i da spreči određenu vrstu konkurencije, gde bi internet firme plaćale internet provajderima da konkurencija
radi loše a da kod njih radi dobro.
Blokčejn u svojoj osnovnoj prirodi to nema. Zapravo blokčejn je vrlo hiper kapitalistički sistem koji kaže, onaj ko plati više dobiće bolju i bržu uslugu. Za razliku od bitcoina, rekao bih da ostali projekti bazirani na blokčejnu imaju zapravo poznate osnivače, neke znate, neke ne znate, ali Bitcoin je zamišljen kao delo nepoznatog autor, obično ga ljudi zovu pod pseudonimom pod kojim je objavljen sam rad o bitcoinu, odnosno njegov beli papir ili divide paper, a to je Satoshi Nakmoto. Niko ne zna ko je Satoshi Nakamoto, neki ljudi su utvrdili da su oni baš taj, ali većina ih smatra zbog toga ludacima. Kada su u pitanju drugi open-source ili proprietary projekti baziraju na blokčejnu, mi zapravo znamo ko ih je napravio i vrlo često tu imamo određene vrste kultova ličnosti.
Možda tehnologija omogućava decentralizaciju ali sa druge strane imamo jake pojedince na čelu jakih fondacija, firmi i projekata kojima ljudi u tom sistemu, odnosno zajednici, prosto veruju. Onda dolazimo do neke vrste socijalne centralizacije u odlučivanju, odnosno, ja možda koristim tehnologiju koja me omogućava da budem samostalan ali ja ću ipak da slušam šta ovaj gospodin i gospođa kaže.
I taj momenat socijalne centralizacije je zapravo mnogo teži rešiti na nivou ljudi. Tu dolazimo do tog drugog problema, a to je kako velike korporacije i ove nove velike firme zapravo ulaze u blokčejn, tako što žele da naprave novi Amazon, Google, Facebook ili u slučaju Facebook-a, žele da kažu mi smo danas Meta i na taj način žele da iznenade sami sebe, zamene sami sebe na toj poziciji na kojoj se danas i nalaze, odnosno umesto da ih zameni ova firma, oni žele da sebe promene, da se uklope u taj novi sistem. Problem sa tim, kada govorimo o decentralizovanim sistemima, je što oni suštinski nisu zamišljeni da podrže nove velike milijarderske projekte, nego najbolje funkcionišu onako kako funkcioniše i open-source, a to je kada bi smo imali mnogo milionera koje rade na nekim zajedničkim idejama i vi onda kada uđete u Web3 imate velike šanse da postanete milioner, ali ako postanete milijarder to je zapravo potencijalno problem. U kom smislu to govorim, postoji između ostalog i u tehnologiji nešto što obično zovemo, kada pričamo računarskim mrežama baziranim na blokčejn-u, Nakamoto koeficijent, po spomenutom Satoshi Nakamoto. 

 Nakamoto koeficijent kaže da nije dovoljno da mi kažemo koliko ljudi učestvuje u nekom projektu, koliko ih koristi ili rudar i njegovu kriptovalutu, gde se svi ti validatori samog projekta nalaze na svetu, nego da postoje neki drugi aspekti koje treba praviti. Koliko je veliki tim koji razvija softver, koji pokreće taj proizvod? Da li postoji samo jedan softver koji pokreće taj proizvod ili postoji više timova koji te stvari rade? Ako gledamo Ethereum mi govorimo o stotinama hiljada računara koji validiraju tu mrežu. To je ogromna bezbednost koji Ethereum nudi svom korisniku. Sa druge strane, postoje tri softverska klijenta koji su jako dominanti u svetu Ethereuma, od kojih jedan najpopularniji je do skoro držao preko 70% tržišta. To je tim od 10-ak ljudi, mi bi smo isto tako mogli da kažemo da je Ethereum onoliko bezbedan koliko je bezbedan taj spomenuti tim od 10-ak ljudi. 

Iz tog razloga blokčejn iako teoretski, kroz kriptografiju i kroz druge načine, nudi jako veliku bezbednost novog interneta, isto tako nas pokreće u pravcu toga da bismo zapravo trebali da imamo internet velike količine malih kontributora, odnosno malih kreatora koji će praviti nešto na njemu, bilo u smislu softvera, bilo u smislu sadržaja koji se na njemu nalazi i slično.
To ovako zvuči kao lepa budućnost ali je jako teško to prodati u nekoj velikoj korporaciji ili kada tražite investitore da takav projekat napravite. Znate, mi bismo hteli da napravimo jednu malu firmu i da ih bude dosta… Idealan scenarijo da ova naša mala firma ne poraste previše. To nije nešto što ide u duhu današnjeg kapitalizma, a sa druge strane isto nije ni nešto što ide baš u potpunosti u duhu Web3-a sa današnjim načinom kako blokčejn se razvija, a to je ono što sam prvo rekao, da je to i dalje poprilično hiper kapitalistički sistem koji omogućava da platite na jednostavan način određene beneficije na samoj mreži, jer je mreža tako koncipirana.

Da li bismo mogli samo da izbacimo hiper kapitalizam i zbog čega verovatno ne bismo mogli, zato što određeni koncepti koje blokčejn zahteva da bi zapravo bio bezbedan zahtevaju taj hiper kapitalizam. Iz tog razloga, nalazimo se na početku jedne nove revolucije gde tehnologija i kriptografija potencijalno, u toj svojoj renesansi, mogu da nam omoguće druge načine da manipulišemo podacima. Da li će to biti za dobro ili zlo iskorišćeno, to ćemo videti kako vreme prolazi. Svakako je zabavno vreme i mogućnosti su neverovate.